Kolumbija do Beograda
Tragičan kraj mladog košarkaša Partizana neće, nažalost, biti poslednji slučaj te vrste ni kod nas ni u svetu; pitanje je hoće li istraga ovoga puta biti produktivnija
Beogradom kruži priča da ubica (ili ubice) ovoga puta neće ostati neotkriven. Kažu da je policija za petama onome ko je u utorak 12. decembra oko 21.30 na parkingu ispod dvorane "Pionir" sa dva metka u glavu teško ranio Harisa Brkića, košarkaša Partizana, koji je nešto više od 48 sati posle toga preminuo. Njegovim roditeljima ništa ne može da vrati sina jedinca i za njih moguće hvatanje počinitelja nedela koje je potreslo sportski (i ne samo sportski) Beograd i Jugoslaviju, i koje je naišlo na veliki odjek u svetu, ne može biti nikakva uteha, ali ako se to dogodi bar neko će u ovoj zemlji poverovati da je policija, najzad, počela da radi svoj posao onako kako treba.
Haris Brkić je prvi sportista sa prostora cele bivše SFRJ koji je ubijen od početka raspada nekada zajedničke države. Dosad su, uglavnom u Beogradu, ubijani ili otimani političari, biznismeni, novinari, ministri, kriminalci su se međusobno prilično proredili, mada ih ostaje još uvek mnogo da ovu zemlju žigošu kao "evropsku Kolumbiju" u kojoj život ne vredi prebijene pare jer možeš da pogineš na bilo kom mestu i u bilo koje doba dana. Sada je stradao jedan primerni sportist i svi se pitaju zašto. Odgovora nema, samo gomila pretpostavki od kojih dve odbacuju gotovo svi: krađu kola i nacionalizam.
Prokletstvo slave
Prvu zbog činjenice da "golf 3", koji je vozio nesrećni Haris, i nije neki auto za beogradske lopove koji merkaju veće, luksuznije i skuplje automobile. Druga zbog logičnog odgovora: kad nije stradao tokom godina rata u Bosni, kad je sportskim i ljudskim kvalitetima dogurao do kapitena Partizana i do reprezentacije Jugoslavije, nema nikakve logike da njegovo poreklo bude razlog za strašni zločin. Ostale varijante o kojima se nagađa idu, uglavnom, u pravcu čisto kriminalnog akta u kome je nesrećni mladić samo tragična žrtva.
Nažalost, kako je završilo, ispada da su njegov otac Idriz i majka Rada 1992, kada su se odlučili na odlazak iz svog Sarajeva i nastavak sinovljeve košarkaške karijere u Beogradu, ipak izabrali pogrešnu stranu...
Nije nebitno šta je povod zločina i ko je zločinac, ali sama činjenica da se u jugoslovenskoj prestonici dogodilo još jedno ubistvo svedoči o opštoj klimi nesigurnosti, kriminala, alijenacije i zamene sistema vrednosti, što je sve skupa posledica opšte kriminalizacije društva u protekloj deceniji.
ZLOČIN BEZ KAZNE: Ako u normalnom svetu "ništa ne uspeva kao uspeh", jugo-varijanta glasi "najisplativiji je zločin bez kazne". Šverc, krađe, pljačke, otmice, ubistva, osvete, odmazde postali su modus vivendi, najisplativiji i najbrži način lakog sticanja love. "Žestoki momci" sa ulice koji su se nekada zvali lopovi i kriminalci postali su idoli, uvaženi građani sa rezervisanim stolovima u najboljim restoranima, zakupljenim apartmanima u najboljim hotelima, "biznismeni" sa telohraniteljima i vozačima luksuznih, često blindiranih automobila.
Visoka stopa kriminala, česte pucnjave na ulicama, poput onih u holivudskim filmovima, dovela je Beograd na vrh top-liste opasnih gradova. Od svih ministarstava koje u nadležnost dobija nova demokratska vlast, najteži posao čeka ljude koji će morati da srede stanje u srpskoj i jugoslovenskoj policiji i učine da ona postane zaštitnik građana a ne špijun svojih stanovnika i doušnik vlasti.
Otmica Stefana Živojinovića, sina folk zvezde Fahrete Jahić alias Lepe Brene i bivše teniske zvezde Slobodana Bobe Živojinovića, prethodila je ubistvu Harisa Brkića. Završila se, naizgled, hepiendom: osmogodišnji Stefan vraćen je roditeljima koji su platili otkupninu (priča se o 2,5 miliona maraka) i sutradan spakovali stvari i otišli za Ameriku. Verovatno zauvek.
Jugoslavija je ovih dana u Palermu potpisala konvenciju o borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala. Kažu da je najznačajnija novina dogovor o saradnji sudova umesto dosadašnje čisto policijske saradnje.
Učestvovalo je oko 200 delegacija iz 180 zemalja i taj skup je bio još jedna potvrda ubrzanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, ali to još uvek ne znači da se vratila među normalne države. I neće je biti među njima sve dok se na ulicama otimaju deca i odrasli i ubijaju ljudi samo zato što su bogatiji i poznatiji od drugih.
Slučaj Harisa Brkića je bez presedana u istoriji jugoslovenskog sporta.
Nema prethodnih sličnih primera, nema poređenja ni sa čim, osim sa slučajevima čistog kriminala. Otmice fudbalera Miloša Milutinovića pedesetih ili Stevana Ostojića šezdesetih godina, uz umešanost ondašnje Udbe, danas su čista, gotovo simpatična anegdota o nezdravom rivalstvu dva najveća jugoslovenska fudbalska kluba koji su jedan drugom i tako preotimali igrače. Novija sportska istorija ne pamti neki ozbiljniji kriminalni akt u koji su bili uvučeni sportisti. Najteži slučaj zbio se pre nekoliko godina u Banjaluci kada je u jednom kafiću pucano na Antu Josipovića, olimpijskog šampiona u boksu na Igrama u Los Anđelesu 1984. Josipović, po nacionalnosti Hrvat, napustio je Banjaluku tokom rata u Bosni i Hercegovini, a kada je došao dejtonski mir odlučio se da dođe u obilazak prijatelja i to umalo nije skupo platio. Bio je bolje sreće od Harisa Brkića, preživeo je metak koji mu je upućen u jednom banjalučkom kafiću pod prilično nerazjašnjenim okolnostima. U toj istoj Banjaluci svojevremeno je, još pre rata, Marjan Beneš, bivši evropski šampion u boksu, sam demolirao svoj kafić, ali to nije imalo nikakvu političku pozadinu.
Nedavno ubistvo Matije Ljubeka, bivšeg olimpijskog šampiona u kanuu (zajedno sa Zemuncem Mirkom Nišovićem), u Belišću takođe nema ništa sa politikom. Matiju je ubio zet, muž njegove rođene sestre, zbog svađe u porodici.
Prokletstvo slave
Bilo kako bilo, sportisti su do tragičnog kraja Harisa Brkića bili pošteđeni kriminalnih akata. Mnogi od njih poznavali su ili još uvek poznaju mnoge momke koji se bave sumnjivim poslovima jer kriminalci i momci koji vole da ih prati glas "opasnih igrača" obično traže društvo poznatih i bogatih, ali popularnost sportista čuvala ih je, bar dosad, od opasnih situacija i sumnjivih poslova. Vreme će pokazati da li je ubistvo Harisa Brkića samo tragičan izuzetak.
